Погром на Крфу у априлу 1891. године је сраман пример оптужби и клевета против Јевреја за коришћење нејеврејске деце у ритуалном жртвовању што је покренуло етничке нетрпељивости, верске страсти и постојеће антијеврејске стереотипе и отело се контроли. Јевреји на Крфу су били оптужени да су убили једну девојчицу како би користили њену крв у ритуалне сврхе. Јеврејска заједница се нашла под опсадом. Тешко насиље се проширило на суседна острва Закинтос и Лефкаду, а вести о томе су шокирале јавност у Великој Британији, Шпанији и Аустрији.

ВИШЕ ИНФОРМАЦИЈА

Грчко друштво, као уосталом и многа друга хришћанска друштва, сматрају да су Јевреји богоубице одговорне за Исусово распеће. У грчким народним песмама Јевреји се описују као нечисти и лепрозни, док се Јеврејке приказују као вештице и убице деце. Лик јеврејског Карангиозија, грчке лутке у театру сенки, подсећа на тврдицу, лешинара, превејану особу и кукавицу. Антијеврејска осећања су се повећавала током Свете недеље непосредно пре Ускрса 1891. године. У вези са овом темом је и обичај „спаљивања Јуде“, којег се држе по Грчкој, а који је првобитно забранио атински митрополит Герман исте године када се десио погром на Крфу и антијеврејски немири на Закинтосу и Лефкади. Од 1840. до 1930. године више од тридесет случајева оптужби и клевета за коришћење нејеврејске деце у ритуалном жртвовању је забележено у грчкој и јеврејској штампи.

Број жртава на Крфу из априла 1891. године износи између 17 и 22 (неки страни дописници тврде да их је било и 50), док су напади имали за последицу да је више од 2500 људи - што представља половину јеврејске заједнице на том острву - напустило Крф. Мере које је предузела полиција нису били довољне да заштите Јевреје. Премда су три црквена циркуларна писма објављена 1891, 1910 и 1918. године, обичај „спаљивања Јуде“ се још увек практикује. Погром на Крфу је изазвао огроман егзистенцијални страх док је неуспех државних органа у њиховој заштити разбио веру у ефикасност државе и њених институција. Многим престрашеним Јеврејима је изгледало да је одлазак у изгнанство једина могућа стратегија због чега је острво изгубило важну групу људи који су доприносили његовом просперитету и мултикултуралном идентитету. Тежак ударац је нанесен културној хетерогености Крфа и представи о Грчкој у иностранству.

Друштво може да води успешну борбу против оваквих застарелих и опасних појава само преко образовања, просвећеног свештенства и одлучних државних органа.

РЕФЕРЕНТНА ЛИТЕРАТУРА

Ambatzopoulou, F. (1998), O allos en diogmo. I ikona tou Evreou sti logotechnia. Zitimata Istorias ke mithoplasias. Атина, књижевни часопис „Темелио“.

Pierron, B. (1996). Juifs et Chrétiens de la Grèce Moderne. Histoire des Relations Intercommunautaires de 1821 à 1945. Париз, издавачка кућа Харматан.

Το Πάσχα του μίσους | Η Εφημερίδα των Συντακτών (чланак „Ускрс мржње”, објављен 11. 04. 2015. у дневном листу „Ефемерида тон синактон“ (Ef Syn)) (article “The Easter of hatred”, published on April 11, 2015, on Ef Syn)

ВИЗУЕЛНИ МАТЕРИЈАЛИ

Petsalis: Collection Of Corfu Island, ГРЧКА documents (Збирка острва Крфа, „Грчки документи“ (вебсајт Музеја Крфа) (Corfu Museum website)

https://hydra.com.gr/pasxa/?lang=en (чланак „Божић на острву Хидра” на службеном сајту „Острво Хидра“)